Nedelja u gradu Komo

Nije to bila bilo kakva nedelja...to je jedna od onih što se pamti ceo život...jedna od onih koje se sećaš kad kosa osedi i kada naviru sve lepe uspomene tvoga života. E to je ta nedelja.

Jezero Komo, o njemu sam maštala, čitala i želela jednog dana da budem tamo. I bila sam. 

Iako me je sam put od Milana do grada Komo oduševio, kada smo stigli, taj isti osećaj nije se baš zadržao. Pomislila sam, ovo baš i nije kao što sam zamišljala. 

A onda, par minuta posle, našli smo se u centru grada. Srce je polako ubrzavalo otkucaje od uzbuđenja, jer se pred nama stvorio prelep prizor. Da, upravo taj prizor što sam gledala na slikama, upravo taj prizor koji sam želela da iskusim. 

Nedelja, jutro. Muzika i crkvena zvona, mir, ljubav i uživanje širili su se po celom gradu. Ti ljudi, šetali bi u paru, pili kafu u baštama. Te ljude pozivala bi crkvena zvona i ti isti ljudi vraćali bi se posle toga svojim domovima na ručak.

Uske ulice, stare fasade, osećaj u vazduhu koliko u tim ulicama i tim zgradama i tim ljudima, vlada ljubav, važnost porodice, kulture i tradicije.

I svaki novi korak, bio je vau, i svaki novi korak rađao je sve veću radost u meni. Morala sam da se uštinem, da budem sigurna da sam tu, da to nije samo moje uobičajeno maštarenje.

A onda smo se uputili ka samom jezeru. Prizor je bio da oduzima dah. I dok smo šetali na šetalištu uz njega, zastala sam da se divim još nečemu, ležernosti koju ti ljudi nose u sebi. Te plave lanene košulje, bele pantalone i suknje, ta blago našminkana lica i elegancija, samo su još jedno obeležje koje ovaj grad čine neverovatnim.

Pa zato, ako ste se ikada dvoumili da li da posetite jezero Komo, bez razmišljanja, ovo je MUST SEE. Ako ne zbog svega ovog što sam navela, onda definitivno zbog sladoleda, koji je zaista 

Mamma mia!