Pizza širom Italije

Nema osobe na svetu koja ne voli ukus te okrugle đakonije, tog tankog sloja testa, premazanog paradajz sosom i posuto sirom i drugim dodacima. Čak i Nindža kornjače svoju snagu, upravo su dobijale iz nje. Njeno visočanstvo Pizza, glavni je sastojak života, neophodan da svima izmami osmeh na lice. 

Specijalitet italijanske, a posebno je karakteristična za napolitansku kuhinju, odakle i vuče svoje korene. U Italiji, ukoliko se služi u formalnim okolnostima, kao što je restoran, služi se nerazdeljena u režnjeve uz viljušku i nož, dok u neformalnim okolnostima, reže se na režnjeve koji se drže u ruci i jedu. Njena istorija datira još od davnina, te se iz iskopina Pompeja, moglo pronaći ostaci okruglog peciva. U srednjem veku, sluge su jele ostatke hrane svojih gospodara, koje bi stavile na hleb, prelili nekim sosom, začinili i stavili u pećnicu. U XVI veku je iz Perua donet paradajz u Evropu. Tada je siromašno stanovništvo Napulja, dodalo paradajz svome jelu i stvorilo picu kakvu i dan danas poznajemo.

A kao što to uvek i biva, uvek postoji neki tajni sastojak, koji joj daje poseban šarm, pa tako i svaka regija Italije, vešto čuva svoje tajne. Svaka na svoj način, ovom jelu daje posebnost, ali ono što je za sve njih isto i sve koriste isti sastojak, a to je ljubav prenešena u stvaranje ovog specijaliteta.

Ne bi imalo smisla početi bilo kojim delom osim Napulja, odakle i potiče pizza. 1889.godine, šef kuhinjeRaffael Esposito, obukao je picu u boje zastave, te uz samo tri sastojka, paradajz, mocarela i bosiljak, napravio picu koju svi znamo i volimo - Margherita. Poreklo ove pice je toliko zaštićeno, da se samo  paradajz uzgajan na vulkanskom tlu planine Vezuv i domaća buffalo mozzarella, mogu koristiti za pravljenje iste.

Za razliku od Napulja, rimska pica je više vezana za način na koji se poslužuje, nego za sastojke koji se koriste u njenom pravljenju. Pizza al taglio znači "po rezu", peče se u tepsijama i prodaje na parče. Okrugla verzija rimske pice ima veoma tanku koricu i lakše se seče. Ono što je karakteristično za Rim, jeste da se često paradajz može i preskočite, te se služi blanca, sa malo soli, ulja i ruzmarina.

Severni deo Italije - Ligurija, već je kreativnija pri izradi ovog jela, pa se veoma često može desiti da je paradajz zamenjen pesto sosom, koji je tipičan za ovaj region, a osnova više nalikuje focaccia stilu.

Milano je prestonica mode i kao što i sve drugo voli da radi drugačije u odnosu na ostatak zemlje, ni pica nije bila pošteđena. Kod njih je uobičajeno da se testo razvalja, napuni nadevom i zatim prži i poznatija je više kao panzerotti.

Sicilijanci pak vole da su njihove pice debele i sa puno testa, baš kao i što bi naše bake napravile. Tek sad vidim u stvari, da je baba poštovala i bila fan Sicilije, a mislila sam da ne zna da pravi. Elem, posebno se ističe scacciata, preko debelog testa, stavlja se preliv od sira, brokoli, začinjene kobasice i peče se sve do zlatne boje testa, koje je kao što se i pretpostavlja, prelilo preko nadeva.

Posle ovog teksta, ne ostaje mi ništa drugo nego da pripašem kecelju i počnem da stvaram ovu đakoniju na svoj način. Do nove priče o ovom specijalitetu...Ciao!