Minut za osmeh
Ponekad, svi mi ovaj život koji nam je dat, shvatamo olako. I veoma često zaboravimo na taj sat koji nosimo u sebi i za koji nikada ne znamo na koliko minuta je za svakoga od nas podešen. Koliko vremena imamo da provedemo na ovaj planeti i uživamo sa našim najdražima.
Obaveze, poslovi, ne dozvoljavaju nam da zastanemo i pogledamo oko sebe. A kada to učinimo, onda spoznamo da tata je preko noći osedeo, a mama naprosto prošarala lice borama. Preko noći? I ne vidimo da su godine proletele, jer, Bože moj, imamo te neke materijalne stvari da vijamo. Imamo možda i vremena da padnemo u depresiju, zatvorimo se danima u sobu i nikoga ne vidimo. A dani prolaze pored nas, sunčani, vedri, ali ipak četiri zida su draža.
A ljutnja? Koliko dugo dozvolite da ljutnja, bes, neki ponos, odvoje vas od dragih ljudi. Zašto ste toliko ubeđeni da će još mesec, deset, ma i jedan dan, ti ljudi biti ovde, pa da opušteno sebi pružate taj luksuz da provodite vreme bez njih?
A ti, da li znaš na koliko je podešen tvoj sat? Da li znaš na koliko vremena je podešen od tvojih najdražih? Kladim se da NE. Zato ceni ga, jer samo jedan osmeh, lepa reč koji će oduzeti minut tvoga vremena, učiniće da preostalih 1.439 minuta toga dana oboje se radošću.
Pa kako ste vi proveli ovaj prethodni minut?
Comments
Post a Comment